ОДЈЕЉЕЊЕ ЗА НЕМАТЕРИЈАЛНУ КУЛТУРУ

У Одјељењу за нематеријалну културу обављају се послови систематског истраживања, евидентирања и документовања нематеријалне културне баштине. Дјелатности одјељења су предлагање и утврђивање статуса заштићеног културног добра, прикупљање, сређивање, чување, стручна и научна обрада музејске грађе те израда приједлога заштите нематеријалних културних добара. Нематеријалну културу баштину чине:

 

  • усмена традиција и изражавање
  • језик као покретач нематеријалне културне баштине
  • умјетност извођења
  • друштвене праксе
  • ритуали и свечани догађаји
  • знања и праксе везане за универзум
  • традиционални – стари занати

Нематеријално културно наслијеђе

 

 

Косидба на Балкани

Од 1992. године одржава се такмичење у традиционалном сеоском послу кошење траве у мјесту Балкана код Мркоњић Града. Кошење траве је један од најзначајнијих пољских послова за који су везани и многи обичаји. Косидба на Балкани је значајна утолико и што је Мркоњић Град један од значајнијих ковачких центара гдје се ручно израђује позната коса „Варцарка“.

 

 


 

 

Узгој коња расе Липицанац

На територији Републике Српске постоји једанаест Коњичких клубова и државна Ергела који се баве узгојом коња расе Липицанац, Ергела је основана 1946 године и од тада у континуитету успјешно преноси знања и вјештине о узгоју коња Липицанаца са генерације на генерацију. Сви наведени Коњички клубови имају значајно чланство што је добар показатељ за интересовање о узгоју ових коња. Такође смо добили и позив да учествујемо у Међународној номинацији овог елемента на Репрезентативну листу НКН човјечанства. Позив смо добили од Републике Словеније и још пет држава које имају ергеле ове расе коња.

 

 


 

 

Осећански језик

Област Осат се налази у источној Босни са лијеве стране Дрине (између Вишеграда и Сребренице). Зидари и градитељи Осаћани имају посебан „језик“ – жаргон, који се назива и мајсторски и „од комуникативног језика се разликује само у лексици, има око 300 ријечи и фраза са несловенским коријенима, а реченице се граде по принципу наше граматике“. Овај језик се користи искључиво током зидарских грађевинских радова за међусобну комуникацију. Истраживачи наводе да је поријекло овог језика непознато, као и вријеме његовог настанка. Према Драгиши Милосављевићу (Осаћански неимари, 2000) „мајсторски језик Осаћана део је њихове етничке и културне посебности “. С обзиром да се његово знање преноси непрекидно са генерације на генерацију мушким потомцима, који без изузетка усвајају од раног дјетињства основно знање о зидарству (без обзира на касније професионално ангажовање) није чудно што сами Осаћани „вјерују да су језик наслиједили од њиховог (зидарског) патрона и заштитника светог Томе“. И данас овај језик познају и чувају појединци који се баве зидарским занатом и грађевинским радовима, мушкарци, Срби из Осата или потомци Осаћана у другим крајевима.

 

 


 

 

Невесињска олимпијада

Надметање у витешким играма. У овим играма најчешће учествује мушко становништво невесињског краја, ау последње вријеме и мушкарци из ширег региона. Невесињска олимпијада се одвија у Невесињу у првој половини мјесеца августа. Датира из 18. вијека. На том простору су се надметали у разним вјештинама што се до данас очувало као витешке игре. Заступљене игре су: бацање копља, бацање камена с рамена, пењање уз стуб намазан лојем, скакање на мјешини, скакање из мјеста, вуча конопца и трка коња. На овом скупу који је више од два вијека имао локални значај у последње вријеме учествују и људи из ширег окружења. У народу је вјеровање да су локални чобани зачетници овог такмичења. Једна је од старијих манифестација, у овом крају, о чему свједочи плакат из 1891. године о најави трка, а потписник је аустроугарски намјесник.

 

 


 

 

Змијањски вез – Нематеријално културно насљеђе човјечанства

Послије формирања Прелиминарне листе нематеријалног насљеђа Републике Српске у 2013. години, на основу иницијативе Завичајног друштва “Змијање”, Одјељење за нематеријално културно насљеђе Музеја Републике Српске  припремило је Змијањски вез за прву номинацију на УНЕСКО-ву листу нематеријалног културног насљеђа човјечанства. На сједници Комисије БиХ са сарадњу са Унеском ова номинација је одобрена и упућена УНЕСКУ у Париз. Номинација је ушла у разматрање за циклус 2013 – 2014. годину. Змијањски вез је 26.11. 2014.  на Деветој сједници Међународног комитета за нематеријално културно насеђе одржаног у УНЕСКО-вом сједишту у Паризу  уписан  на  УНЕСКО-ву Репрезентативну листу нематријалног културног насљеђа човјечанства.  Змијањски вез је први елемент из Републике Српске и Босне и Херцеговине који уписан на УНЕСКО-ву Репрезентативну листу нематеријалног културног насљеђа човјечанства.

Змијањски вез је засигурно један од најспецифичнијих и најкарактеристичнијих везова са просторa Босне и Херцеговине. Специфичност овог веза се огледа у томе што је богатство оранамената, техника израде и колорита јединствена и посебна у односу на друге везове у Босни и Херцеговини. По својој специфичности Змијањски вез се издваја не само у односу на сусједне области већ и на сами централи и западни Балкан. Специфичност Змијањског веза манифестује се у усклађености, хармонији и стилској перфекцији геометријских орнамената укомпонованих са тамноплавим односно чивитли колоритом. За разлику од других крајева Босне и Херцеговине гдје је вез представљен у четири или двије боје, на Змијању је приказан у тамноплавој боји. Змијањски вез од средине XIX вијека па до почетка XX вијека рађен је искључиво на  ланеном и конопљином платну а најчешће је приказан на народној ношњи са Змијања. Од половине XX вијека па до почетка XXI вијека везе се и на памучном платну. Крајем XIX и почетком XX вијека жене везиље израђивале су Змијањски вез најчешће у крстачкој техници веза. Овај тим веза доминира у изради Змијањског веза. Поред крстачке технике веза уочава се и вез прутачки, провлак и подлакница и зрнца. Геометријски и вегетабилни орнаменти који доминирају у изради Змијањског веза су ромбови, јабука у ромбу, мотив стилизованог крста, мотив гране, мотива кука, мотив кола.

Вјештине, технике и умијећа у изради и заштити Змијањског веза у савременом друштву, у којем овај вез „живи“, преноси се на различите начине. Најважније је истаћи да је значај очувања и заштите Змијањског веза препознат од стране локалне заједнице у којој овај вез егзистира. На изворном простору гдје је овај вез настао, односно у етно-географској области Змијање, технике и вјештине у изради веза преносе се с кољена на кољено, тј. са старијих на млађе. Савремени начин живота, глобализација и нестанак традиционалних вриједности пробудили су свијест људи о значају очувања и заштите културне баштине у свим облицима. Организоване радионице веза путем система образовања и унутар различитих удружења омогућава учесницама радионица стицање вишеструких знања: практиковање техника и вјештина у изради Змијањског веза, учествовање у групном раду, промовисање вјештина, техника и идеја међу различитим заједницама, групама и појединцима који живе унутар једне локалне заједнице. Преко овога елемента развија се свијест и осјећај припадности одређеној заједници,  у овом случају области Змијање.

У идентификовању, документовању, заштити и ревитализацији змијањског веза учествовало је више удружења и установа на локалном и регионалном нивоу: Завичајно друштво „Змијање“, неке основне школе  које дјелују на Змијању, Културно-умјетничко друштво “Рибник” (етно-географска област у сјеверозападном дијелу Републике Српске односно Босне и Херцеговине), невладине организације: Хуманитарно удружење жена „Дуга“, Етно-радионица „ Радиност Р“ и Централно културно-умјетничко друштво младих „Веселин Маслеша“, Бања Лука.


 

 

Kрсна слава

Иако сличних обичаја има и у другим народима и конфесијама, слава као феномен карактеристична је само за српски народ. Подразумјева слављење светог, заштитника одређене породице. У зависности од мјеста разликују се обичаји и дужина трајања славе, док су основни елементи, односно суштина исти. Крсни хљеб, кољиво – прекадња (освештано жито) и свијећа основни обредни елементи, а у обредне сврхе употребљавају се тамјан и вино. Слава је основно национално обиљежје и може се рећи да заузима централно мјесто међу феноменима народног живота, индивидуалног, породичног и друштвеног.

 

 


 

Масла

Обичај масла одржава се на Марков дан (08.05.) у селу Поповићи, Кулаши и Ћућа, односно парохије Кулашке. Марков дан је  и слава наведених села. Масла су обичај када мјештани села на њиву износе разну храну. Ово је хомеопатична магија, слично изазива слично, тј. износе храну и плодове онога што узгајају како би у наредној години све то добро родило.

 


 

 

Паљење лила

Паљење лила – обичај у српског народа да уочи Петровдана а ријеђе Спасовдана пале бакље (лиле) израђене од коре дивље трешње или брезе.  Најчешће лиле пале дјеца али учествују и одрасли. Паљење лила симболизује сагорјевање свих људских гријехова. На овај се начин дочекују долазак наведених празника.

 

 


 

 

Видовданска олимпијада

Видовданска олимпијада – у Кулашима општина Прњавор, већ 17 пута за редом одржава се Видовданска олимпијада. Одржавање ове олимпијаде почело је још 60-тих година двадесетог вијека, када се одржавала 04.07., а од одбрамбено -отаџбинског рата одржава се увијек у недељу пред Видовдан (28.06). На овој Олимпијади такмичари се надмећу у традиционалним дисциплинама као што су: стрељаштво, бацање камена, трчање на 5000 метара, навлачење конопца и сл.

 

 


 

 

Густо коло

Густо коло – традиционална народна игра (плес) настала на планини Козари и Поткозарју. Коло је затвореног типа, руке укрштене десна преко лијеве, на почетку ходање (колање), касније играње у ритму, почиње са десном ногом. Настало као израз среће и задовољства, способност играња уз пјесму у разним приликама. Ово коло играју старија дјеца, одрасли, мушкарци и жене.

 

 


 

 

„Гусле”, „Гусларско пјевање” и „Усмено предање- епска народна поезија”

Гусле су традиционални народни музички инструмент (кордофони) који се свира уз епске народне пјесме. Постоје двоје врста гусала једноструне и двоструне. Широм Републике Српске постоје Удружења гуслара као и Савез гуслара, који његује традицију свирања уз гусле. Организују се и такмичења у гусларском свирању (фестивали).

 

 


 

 

Бањалучки ћевап

Бањалучки ћевап – појавио се још у вријеме чувеног бањалучког духовског вашара, а у задњих стотињак година оригинални бањалучки ћевап у плочицама са сомуном (лепињом) прославио се и удомаћио у Бања Луци, а из Бања Луке прво на простор бивше Југославије, а потом и даље широм свијета. Сваки бољи Балкан грил широм свијета вам нуди кебабс фром Бања Лука.

 

 


 

 

Ковачки занат у Мркоњић Граду

Ковачки занат у Мркоњић Граду датира са краја 16. вијека. Према архивским подацима, 1935. године у Мркоњић Граду је радило 28 ковачких радионица, а од 1952 до 1992. године радило је 30 ковачких радионица. Најзначајнији производ ковачког заната била је алатка за ручно кошење траве – коса „варцарка“. Назив „варцарка“ потиче од некадашњег назива Мркоњић Града – Варцар Вакуф. Данас у овоме граду раде укупно четири ковача. До 1992 године ковачи у Мркоњић Граду израђивали су око 5000 коса „варцарки “ годишње, док се данас изради неколико стотина комада. Процес израде косе „варцарке“ је у потпуности ручна израда, а технике израде се преносе са оца на сина већ генерацијама. Од четворице поменутих мајстора, њих се тројица баве израдом косе „варцарке“. Поред коса ови ковачи израђују и сјекире, мотике, потковице и др. Традиција ковачког заната у Мркоњић Граду се преноси са оца на сина.

 

 


 

 

Брање траве иве на Озрену

Становништво Озрена је много дуже, у односу на сусједе, задржало знатан број традицијских елемената у изворној форми, а међу њима и одређене облике народне медицине.

Најпознатији облик нематеријалног наслијеђа у том смислу је обичај брања траве иве, а који се искључиво одржава на дан обиљежавања Усјековања главе св. Јована Крститеља (11. септембар).

Вјековна је пракса брања иве на овај дан, као и континуитет у вјеровању о изузетној љековитој моћи траве иве уколико је убрана на дан Усјековања. Иако су практиканти сви становници Озрена, најактивнији су становници неколико села које окружују узвишење Гостиљ на коме се обичај одржава. Рано ујутро, на дан Усјековања, а након личне молитве св. Јовану или након литургије која се одржава у цркви у селу које је најближе Гостиљу, пењу се уз стрме падине  берући иву. У зависности од мјеста поласка само брање може потрајати и неколико сати. Када заврше брање и попну се на врх Гостиља, тада се спонтано формирају бројне групе људи који заједнички једу храну коју су понијели и која је искључиво посна. Креће се са пјевањем озренских пјесама, гдје се бројне групе надглашавају. Обавезно је и играње озренског кола, а и многи људи за то прилику облаче традиционалну озренску ношњу.

Убрану иву користе током године кроз чај, помијешану с медом или је потапају у ракији. На поменуте начине је користе кaдa су болесни, али и превентивно. Од 1999. локална удружења  организују дружења на Усјековање позивајући бројна сродна друштва из других крајева. Од тада се број посјетилаца повећао, са знатним учешћем људи који нису с Озрена.

Елемент је уврштен 2011. године на Прелиминарну лист нематеријалног културног наслеђа Републике Српске. Активношћу локалних удружења преко Музеја у Добоју предложен је у 2015. години Министарству просвјете и културе РС  за номиновање на Репрезентетативну листу свјетског нематеријалног културног наслијеђа, и од стране Комисије БиХ за сарадњу са Унеском овај елемент нематеријалног културног наслијеђа подржан је за упис на Репрезентативну листу нематеријалне културне баштине човјечанства. У прошлости је обичај био искључиво везан за народну медицину. Данас поред своје примарне улоге „Брање траве иве на Озрену“ је и инетеграцијски елемент локалног становништва и посредно чувар озренске традиционалне ношње, пјесме и игре, те кохезивни фактор многих група, јер  знатан дио учесника није с Озрена.

 

 


 

 

Паљење жежнице

Паљење жежнице је обичај који подразумјева прављење ћумура на традиционалан начин. Карактеристичан је за подручје источне Херцеговине и  датира још од давнина, те се баштини од предака.

Жежница се пече тако што се прикупе дрва која се исјеку на једнаке дијелове и ређају у виду купе. Рупе између дрва  се зачепљају бусењем земље, чиме се спречава  улазак ваздуха при паљењу ватре, те је потребна слаба ватра да би се дрва претворила у угаљ – ћумур.

Најбољи ћумур се прави од дрвета „зеленике“, али се углавном користи храстово или грабово дрво.

Процес горења траје и до 15 дана, а просијек је 5 до 6 дана. Готов производ – ћумур је врло познат и много коришћен у традиционалном кулинарству. Већина херцеговачких специјалитета се припрема помоћу ћумура, а најпознатији су јагњеће и телеће печење испод сача.

У прошлости је представљало главни приход домаћинству које се бавило производњом ћумура а многа су домаћинства од тога и живјела. Данас је остала неколицина мајстора за производњу ћумура.

Паљење жежнице захтијевало је бдење више људи у просјеку 5 до 6 дана и ноћи, гдје су се препричавале разне легенде и народна предања.